Ra­di­o­ni­ca za dje­cu, ko­ju vo­de Enis i Go­her Er­gun, čla­no­vi Te­a­tra sno­va „Gul­han” iz Is­tan­bu­la, odr­ža­na je u okvi­ru pe­tog Me­đu­na­rod­nog fe­sti­va­la lut­kar­stva u Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nom cen­tru „Bu­do To­mo­vić” u Pod­go­ri­ci. Na­i­me, pod­go­rič­ki ma­li­ša­ni su uži­va­li u iz­ra­di ma­ke­ta za po­pu­lar­ni te­a­tar sjen­ki ko­ji u Tur­skoj ima pe­to­vje­kov­nu tra­di­ci­ju.
- Sko­ro vi­še od 500 go­di­na je ova vr­sta umjet­no­sti pri­sut­na u Tur­skoj. U su­šti­ni, ma­te­ri­jal ko­ji se ko­ri­sti za iz­ra­du ma­ke­ta je­ste ko­ža. Pri­li­kom nje­ne ob­ra­de ne­ka­da su ko­ri­šće­na ra­zna sje­či­va i no­že­vi, ali mi da­nas dje­ci da­je­mo sa­mo pla­stič­ne ma­te­ri­ja­le ko­ji mo­gu da se ki­da­ju ma­ka­za­ma. Sve ove ma­ke­te dje­ca mo­gu sa­ma da cr­ta­ju i na­pra­ve for­mu li­ka, Ka­ra­đo­za, obo­je ga i uljep­ša­ju po že­lji - na­vo­di za „Dan” brač­ni par Er­gun.
Oni do­da­ju da sa­vre­me­na pu­bli­ka ovu drev­nu vje­šti­nu pri­hva­ta iz­u­zet­no do­bro, te da ne osje­ća­ju od­boj­nost ni­ti pre­va­zi­đe­nost ka­da su u pi­ta­nju no­vi tren­do­vi.
-U pi­ta­nju je ta­ko­zva­no po­zo­ri­šte sjen­ki. U pod­go­rič­kom KIC-u su ta­ko­đe pri­ka­za­ne dvi­je pred­sta­ve, kao i u Bi­je­lom Po­lju i Pet­nji­ci. Sa ve­li­kim za­do­volj­stvom mo­že­mo kon­sta­to­va­ti da ih je pu­bli­ka, na­ro­či­to mla­đa, ve­o­ma do­bro pri­hva­ti­la. Kod nas u Tur­skoj po­sto­ji do­sta ova­kvih po­zo­ri­šta či­je se pred­sta­ve pri­ka­zu­ju ši­rom dr­ža­ve. Uop­šte, lju­di su za­do­volj­ni tim iz­vo­đe­nji­ma – ka­zao je Enis.
Ovu vr­stu te­a­tra dje­ca do­sta do­bro pri­hva­ta­ju i ra­zu­mi­ju, upr­kos či­nje­ni­ci da ži­vi­mo u svi­je­tu in­ter­ne­ta, dru­štve­nih mre­ža i vre­me­nu ka­da se sva­ko­dnev­no pri­ka­zu­je mno­štvo fil­mo­va, ko­ji na pr­vi po­gled, iz­gle­da­ju in­te­re­sant­ni­ji i pri­vlač­ni­ji.
-U su­šti­ni, ove pred­sta­ve tra­ju od 25 do 45 mi­nu­ta, što je sa­svim do­volj­no da se pre­ne­se po­ru­ka i odr­ži pa­žnja dje­ce. Ka­da sam ja po­čeo da se ba­vim ovom vr­stom umjet­no­sti, pri­je ne­kih de­set go­di­na, ta­da je broj umjet­ni­ka ove vr­ste bio ma­nji ne­go sa­da, ali je i pu­bli­ke u Tur­skoj bi­lo ma­nje ne­go da­nas. Sa­da ima­mo sa­svim obr­nu­ti trend, ima­mo vi­še za­in­te­re­so­va­nih lju­di za ovu vr­stu umjet­no­sti i vi­še lju­di ko­ji se njo­me ba­ve. U skla­du sa da­na­šnjim vre­me­nom i sa­vre­me­nim dru­štve­nim kre­ta­nji­ma i po­tre­ba­ma mi ne vr­ši­mo kla­sič­nu vr­stu pred­sta­ve, već ima­mo in­ter­ak­ci­ju sa dje­com ko­ju po­ku­ša­va­mo uskla­di­ti sa sa­vre­me­nom stvar­no­šću – ka­za­li su Er­gu­no­vi.
Dje­ca, po­la­zni­ci jed­no­ča­sov­ne ra­di­o­ni­ce u ho­lu KIC-a, uži­va­la su u stva­ra­nju i ot­kri­va­nju taj­ni te­a­tra sjen­ki.
A.Ć.


Ka­ra­đoz

Ve­če pri­je ra­di­o­ni­ce pod­go­rič­ka pu­bli­ka je uži­va­la u pred­sta­vi „Ka­ra­đoz”, di­na­mič­nom ko­ma­du ba­zi­ra­nom na tra­di­ci­o­nal­nom Ka­ra­đoz te­a­tru iz 18. vi­je­ka. U pi­ta­nju je mo­der­na in­te­r­pre­ta­ci­ja ša­man­skog ka­rak­te­ra Ka­ra­đo­za, a iako je igran na tur­skom je­zi­ku, ko­mad je iz­u­zet­no vi­zu­e­lan i mo­že se la­ko ra­zu­mje­ti bez ob­zi­ra na sta­rost i na­ci­o­nal­nost pu­bli­ke. U pred­sta­vi su ko­ri­šće­ni auten­tič­ni in­stru­men­ti Ka­ra­đo­za: „na­re­ke” i „def”, ka­ko bi se na­gla­si­la dra­ma­ti­ka pri­če.


Kao kod ku­će

- Pred­sta­va­ma u Pod­go­ri­ci, Pet­nji­ci i Bi­je­lom Po­lju smo ve­o­ma za­do­volj­ni, kao i ov­da­šnjom pu­bli­kom či­ja nam re­ak­ci­ja ve­o­ma pri­ja. Zbog bli­sko­sti lju­di, kul­tu­ra i dru­gih ve­za, ali i to­pli­ne ko­ju su nam pru­ži­li do­ma­ći­ni to­kom bo­rav­ka u Cr­noj Go­ri ne osje­ća­mo se stran­ci­ma – ka­za­li su za „Dan” Enis i Go­her Er­gun.